Miloš Tatić jedan je od desetorice mladića, učenika Tehničke škole „Milenko Verkić Neša” u Pećincima, koji su školovanje za industrijske mehaničare završili u junu 2016. godine. Svi oni su već u julu iste godine zaposleni u obližnjoj fabrici kompanije „Robert Bosch“ u Šimanovcima, u kojoj su dve godine realizovali učenje kroz rad. To je prva generacija tada novog obrazovnog profila ‒ industrijski mehaničar, koja se školovala po modelu jedinstvenom u obrazovnom sistemu u Srbiji, a koji podrazumeva tri meseca učenja kroz rad u kompaniji u drugoj i dva puta po tri meseca u trećoj godini školovanja. Miloš misli da je ovaj model obrazovanja najefikasniji zato što su on i njegovi drugari u školi stekli dovoljno teorijskog znanja koje su potom mogli da primene u realnim radnim uslovima u kompaniji. Iako su obrazovanjem koje su stekli postali konkurentni na tržištu rada, niko od njih u skorijoj budućnosti neće slati svoj CV drugim kompanijama jer su zadovoljni radnim uslovima u „Boschu“.
Na pitanje da li je mu je privikavanje na posao bilo lakše zato što se celo njegovo odeljenje zaposlilo u istoj kompaniji, Tatić odgovara da ne viđa često svoje drugare iz klupe jer svi rade na različitim pozicijama. On je zaposlen na kontroli kvaliteta proizvoda koji se prave u ovoj fabrici. “Ja sam u laboratoriji, gde nadzirem rad mašina koje ispituju kvalitet brisača kada izađu sa fabričke linije. Jednostavno rečeno, pratim rezultate koje mašine izbacuju i vodim računa da oni budu u skladu sa našim standardima. Ukoliko dođe do nekih problema, što se retko dešava, moj zadatak je da zaustavim proizvodnu liniju i pozovem stručnjake da dijagnostifikuju i otklone problem”, ukratko objašnjava Miloš svoj rad. Uvreženo je mišljenje da mlade koji završe trogodišnju školu obavezno čeka težak fizički posao. Međutim, Miloš kaže da ne mora da bude tako: „Moj posao u tom smislu uopšte nije naporan, ali je veoma odgovoran i zahteva veliku koncentraciju na radnom mestu.”
Kada su počeli da rade u „Boschu“, bivši učenici bili su već dobro upoznati sa procesom rada, uslovima i radnom atmosferom. U tom smislu, zaposlenje za njih nije bila velika promena. Ipak, kako Miloš kaže, postoji jedna bitna razlika kada imate ugovor o radu u odnosu na period kada realizujete učenje kroz rad: „To je odgovornost. Ništa drugo se nije promenilo. Već smo naviknuti na uslove rada u ’Boschu’, kolege su i dalje fine prema nama i uvek voljne da nam pomognu, ali sada smo zaposleni i stavljamo svoj potpis na svaki izveštaj o radu mašina, što je za nas jedno sasvim novo iskustvo. To znači da svojim imenom i prezimenom stojimo iza svog rada”, kaže Miloš Tatić i dodaje da mu nova odgovornost ne pada teško jer je siguran u znanja koja je stekao u toku školovanja.
Spomenka Rakić, direktorka Tehničke škole „Milenko Verkić Neša“, ponosna je na prvu generaciju industrijskih mehaničara, za koje kaže da su se odlično pokazali na učenju kroz rad u „Boschu“, gde su bili redovni, vredni i veoma angažovani. Konstantno su smišljali nove ideje kako da unaprede proizvodni proces, a neke od njihovih ideja starije kolege i nadređeni su i prihvatili. Od uvođenja profila industrijski mehaničar u pećinačku tehničku školu do danas, u ovoj opštini poraslo je interesovanje za ovu struku – sada sve više dece želi da upiše ovaj profil, ali i sve više kompanija želi da aktivno učestvuje u njihovom školovanju. Direktorka škole primećuje i da su sve češće za ovaj profil zainteresovane i devojčice, što ranije nije bio slučaj kada je reč o trogodišnjim zanatskim profilima mašinske struke.
Trogodišnji profili nude dobru perspektivu
Pored toga što na svakoj proizvodnoj poziciji postoje instruktori koji obučavaju učenike, „Bosch“ je zaposlio Marka Radovića na poziciji supervizora za dualno obrazovanje. Radović je prošao pedagoško-didaktičke obuke za rad sa mladima i odgovoran je za realizaciju učenja kroz rad u proizvodnim odeljenjima „Boscha“. On raspoređuje učenike na određene pozicije za učenje, vodi računa da se savladaju sve nastavne jedinice predviđene planom i programom i u stalnoj je komunikaciji sa nastavnicima u školi. Radović kaže da je svaka generacija nesigurna kada dođe u kompaniju: „Oni dođu u grupi, zbunjeni su, ne znaju čak ni koje pitanje da nam postave, ali kada prođe početna iznenađenost, postepeno se opuštaju i postaju deo kolektiva. Vremenom izrastu u ravnopravne kolege sa našim zaposlenima, jer kroz praktičnu nastavu stiču ne samo stručna znanja već i sposobnost rada u timu i veštine poslovne komunikacije.” Mladi su, kaže njihov supervizor, otvoreniji i imaju manje predrasuda od odraslih, što im omogućava da lakše prihvataju nova znanja. „Vrlo brzo, gotovo neprimetno, posle samo dve godine dolaženja na praksu ovde, mi shvatimo da su oni već postali odrasli ljudi. Kada završe školu i zaposle se, oni su već odgovorne, ozbiljne i zrele osobe”, zaključuje Radović.
Da je zaista tako, potvrđuje i Miloš Tatić svojim primerom. On želi da nastavi da radi u kompaniji „Bosch“, ali razmišlja i o tome da upiše višu školu ili Mašinski fakultet. Veruje da može da postigne da uporedo studira i zadrži posao, ali ako i ne ostvari taj plan, biće zadovoljan jer je, kako kaže bez lažne skromnosti, već postigao mnogo. Primećuje da je odgovorniji i da ima bolje radne navike od svojih vršnjaka koji tokom školovanja nisu bili u prilici da se upoznaju sa svetom rada.